Кажу национално. Они су националисти. Машу србским заставама. Причају о националним интересима.
А овамо продају србска предузећа странцима. Где је ту национално? Где је национално и у томе да србска предузећа буду продата домаћима, када ће да се примењује верска догма о непогрешивости приватног власништва и богаћења на рачун туђег рада? Што не ради сам приватни власник средстава за производњу. Ако ради сам, ја му скидам капу. Не мора приватник да упосли људе да раде. Може то и држава да уради. Не мора, чак, ни држава то да уради. Могу и људи сами да се организују и да почну да раде у неком предузећу и нико не мора да буде власник тог предузећа, већ сви заједно могу да имају интерес да ту раде. Предузеће може да буде власништво свих њих, то јест да буде заједничко, да сви имају користи од свог рада. Нема ничег националног у искоришћавању рада другог припадника исте нације. Нема ничег националног у позивању на националне митове и махању србском заставом, ако се не посвети пажња социјалном. Нема ничег националног ако се препусти брига о радницима који раде у зноју лица свог приватном власнику. Плаћање пореза држави ту није довољно, јер је рад људи већ непоштено искоришћен и приватни власник се већ обогатио од туђег рада. Нема ниједне речи у Библији о томе да је праведно да један човек искоришћава другог. Ја ћу се опет позвати на пример манастирске економије. У манастиру живе људи и жене који су се одрекли материјалног. Они немају ништа своје. Они немају приватну својину. Све материјално у манастиру је, на неки начин, заједничко. Сви раде за опште добро и сви имају све што им треба, без да било ко било кога искоришћава. Манастир је врста комуне. Манастир је општежиће. Манастирско имање припада Цркви, а Црква припада Богу. Бог воли људе и даје људима све што им треба, јер се људи у манастирима понашају нормално, то јест нису алави, то јест нису економски радикални, то јест не траже више него што им треба. Манастирска економија је национална економија и она је заснована на консензусу, на договору да се живи Благословеним начином живота, без да ико трпи штету. Манастир је необориви доказ да је комунизам могућ, комунизам Светих. Позивам све Србе да преиспитају своје поимање националног и социјалног. Позивам све Србе да се окрену хришћанском социјализму.
Друга ствар је политичко организовање друштва. И опет манастир као добитни модел. У манастиру нема политичких странака. Један управља - старешина манастира. Али, и поред тога што један управља, он није узурпатор слободе других. Старешина манастира управља манастирским друштвом као што отац управља породицом. Манастирски модел управљања је домаћински модел, јер нема сукоба интереса и нема искоришћавања једног човека од стране другог човека. У манастиру нема избора, нема пропаганде. У манастиру не може да падне влада. У манастиру се поштује хијерархија, али у манастиру нема обесправљености нижих у хијерархији. Зато је манастирска храна укуснија него храна у свету. Зато је лепо бити у манастиру, јер човек осећа Благодатни мир у себи који долази од Благодатног мира људи који живе у манастиру по Благословеним правилима живота.
Зато је манастирско и национално, а национално је јер је и социјално, то јест друштвено, то јест посвећено је друштву, то јест посвећено је човеку.
Вишестраначје и капитализам нису национални, јер нису социјални, нису друштвени, нису посвећени човеку. Вишестраначје је посвећено подели по вољи за моћ, то јест по борби за власт, то јест, посвећено је циљу ко ће да влада. А капитализам је посвећен подели по иметку. И капитализам иде заједно са вишестраначјем, где власт узимају они који су богатији. Вишестраначје и капитализам су један блок. И то није национални блок.
Sunday, March 16, 2008
Sunday, March 09, 2008
Sunday, March 02, 2008
Истина о србским савезницима у Првом светском рату
А ево и истине о томе ко је био прави србски савезник у Првом светском рату.
„POČETKOM 1916. godine srpska vojska je bila u očajnom stanju posle albanske golgote i saboterskog ponašanja Italije koja je odugovlačila sa evakuaciom srpskih armija. Stoga je Nikola Pašić poslao svim srpskim diplomatskim predstavništvima očajnički telegram u kojem ih obaveštava o stanju srpske vojske i traži da sa zaključcima upoznaju vlade zemalja u kojima su. Telegram srpskog predsednika vlade u Petrograd je stigao u momentu kada su se Spalajković i Cemović spremali da ruskoj vladi i Vrhovnoj komandi predaju notu o organizaciji dobrovoljaca. Odmah su odlučili da ruskim vlastima predaju oba dokumenta: Pašićev telegram o stanju srpske vojske u Albaniji i notu o organizovanju dobrovoljaca u Odesi. Dokumenta su uručena caru Nikolaju, 19. januara 1916. godine. Ruski imperator se iz telegrama Nikole Pašića upoznao sa stanjem u srpskoj vojsci i odmah uputio oštar demarš engleskom kralju Džordžu Lojdu i predsedniku Francuske Remonu Pankareu, uz pretnju da će Rusija napustiti savez ako se odmahne spase srpska vojska.”
Тако да све приче о томе да су нам Енглеска, Француска и друге земље Западне Европе били савезници у Првом светском рату падају у воду.
ИСТИНА ЈЕ ДА ИХ ЈЕ ПОСЛЕДЊИ РУСКИ ЦАР, СВЕТИ НИКОЛАЈ II РОМАНОВ НАТЕРАО ДА НАМ БУДУ САВЕЗНИЦИ!
+ + +
И још о србским „савезницима” у Првом светском рату.
„Oktobra 1915. godine na severnoj granici Srbije bilo je više od pola miliona neprijateljskih vojnika, dok je na bugarskoj međi spremno čekalo još oko 500.000 Bugara. Napad je počeo 5. oktobra, besomučnim bombardovanjem Beograda, a samo prvog dana na prestonicu je palo više od 30 hiljada granata. Uzalud čekali saveznike Očajnička odbrana vojske i naroda ipak nije mogla da odoli višestruko jačem neprijatelju, koji je prodro u grad. Počelo je povlačenje, uz borbu za svaki grad, svako selo, u uzaludnom očekivanju savezničke pomoći. Kada su Bugari prodrli sa istoka, tragedija je bila očigledna. Povlačenje na Kosovo i Metohiju značilo je kraj borbenog otpora naše vojske. Između kapitulacije i povlačenja preko Crne Gore i Albanije, prihvaćena je ova druga varijanta - golgotski put vojske i naroda koji će ući u istoriju ratovanja kao dotle neviđeno stradanje stotina hiljada ljudi. Havarija koju je doživeo srpski narod, počev od starog kralja Petra Karađorđevića, do dece u naručju majki, u povlačenju kroz ledene klance Crne Gore i Albanije, izložen gladi, smrzavanju, pljačkanju i mučkom ubijanju od strane arnautskih bandi, istorija nije zabeležila. Na ovom putu smrti stradalo je čak 200 hiljada civila i više od 70 hiljada vojnika. Kolebanja i trvenja saveznika oko spasavanja srpske vojske i naroda prekinuto je na ultimatum ruskog cara Nikolaja Drugog, pretnjom da će s Nemačkom zaključiti separatni mir ako se ne preduzmu koraci za spasavanje Srba. Prvi brodovi su upućeni u Afriku, ali je na oštar zahtev srpske vlade, određen bliži prihvat - ostrvo Krf.”
И зато уместо оног споменика Француској на Калемегдану или где се већ налази, треба поставити споменик последњем руском цару, спасиоцу Срба, Николају II Романову, то јест тај споменик Француској треба срушити и поставити нови споменик руском цару.
+ + +
Ево још једног директног доказа о томе ко су били србски савезници за време Првог светског рата.
„U jesen 1915. godine centralna koalicija, u čiji je sastav ušla Bugarska, preduzela je novi napad na Srbiju i Crnu Goru. Koalicija je toga puta imala tako veliko preimućstvo snaga da su Srbija i Crna Gora mogle računati na spas jedino u slučaju pomoći saveznika. Rusija je predložila sljedeći plan pomoći Srbiji i Crnoj Gori: organizovanje hitnog kontranapada protiv Austro-Ugarske i Njemačke; glavni udar ruske vojske da uslijedi na pravcu Černovice – Stanislav, sa zadatkom razdvajanja austrougarske i bugarske vojske. General M. V. Aleksejev, pošto je imenovan za načelnika Štaba Stavke, izložio je taj plan u pismu ministru inostranih poslova S. D. Sezonovu 24. oktobra 1915. (st. kal.). Aleksejev je ukazivao u pismu na vojno-strategijska preimućstva plana Stavke: ruske armije nanaijeće centralnim silama udar na najosjetljivijem mjestu njihove odbrane, razdvojiće armije Bugarske i Austro-Ugarske i time ukazati osnovnu pomoć Srbiji i Crnoj Gori. Ipak, Francuska i Engleska nijesu odobrile taj plan, predloživši Rusiji težu balkansku varijantu. General Aleksejev je u pismu, kritikujući te prijedloge, ukazao na nepovoljnosti plana zapadnih sila po Rusiju, Srbiju i Crnu Goru. On je pisao da se ostvarenje tog plana otežava time što Rumunija ne želi da ruske armije propusti preko svoje teritorije. Slanje tih trupa zaobilazno, primjećivao je Aleksejev, graniči se sa avanturom, pošto su desantne operacije na crnomorskoj obali Bugarske skopčane sa rizikom u pogledu snabdijevanja usljed dužine komunikacija i udaljenosti terena na kojima će se odvijati predviđene operacije od baze u Odesi na hiljade kilometara.”
+ + +
„Zapadni saveznici crnogorski front smatrali drugostepenim Uzimajući u obzir kritičan položaj Srbije i Crne Gore, Stavka je bila spremna da otpočne operacije čak i ako dobije samo polovinu navedene količine oružja. Izvještavajući o tome Francusku komandu, general Lagiš je saopštavao: ''Ako pitanje oružja bude makar djelimično riješeno, ruska vojska će preduzeti nastupanje na Balkan. S. D. Sezonov se 22. i 25. oktobra 1915. (po st. kal.) obratio engleskoj vladi s molbom da se u Rusiju pošalje makar 300 hiljada pušaka, ukazujući da ''ako mi blagovremeno dobijemo puške, to odgovara interesima saveznika, jer nam olakšava izvršenje zadatka – spasiti situaciju na Balkanskom frontu”.
ENGLESKA I FRANCUSKA RADE ODVOJENO
Ali, slanje naoružanja iz Engleske i Francuske za rusku vojsku ipak je odlagano, a to je postalo osnovna prepreka organizovanja širokog nastupanja na Balkan.
+ + +
General Aleksejev, dobivši obavještenja o namjeri Italije da na Balkan pošalje 70 hiljada vojnika (ova obavještenja nijesu dokazana), pisao je: ''Sedamdeset hiljada vojnika na Balkanu – to je dobra stvar. Njih je potrebno objediniti u jednu armiju, zajedno sa Francuzima i Englezima i energično djejstvovati na bok i u leđa Bugara, na frontu Sofija – Skoplje. Zauzimanje i iskrcavanje u Kavalu raširiće područje dejstva. Blokada grčkih obala bila bi korisna radi stvaranja utiska poštovanja kod Grka prema saveznicima. Potrebno je sve raditi što brže„. No, savjet Aleksejeva saveznici nijesu prihvatili. Oni ne samo što nijesu htjeli ''sve raditi što brže'' već nijesu ni preduzimali ozbiljne pokušaje u pravcu postizanja zajedničkih dejstava sa srpskim i crnogorskom vojskom. Težeći svojim imperijalističkim interesima na Balkanu, Italija je odbila da pošalje svoju vojsku u Solunski korput i zaustavila se na okupaciji teritorije Albanije. Engleska i Francuska su kao i ranije radile odvojeno. Ruski vojno-operativni plan nije čak ni razmatran na redovnom vojnom savjetovanju Engleske i Francuske u Šantiljeu. Zapadni saveznici nijesu uzeli u obzir upozorenja Aleksejeve o teškim posljedicama prekidanja pomoći Srbiji. Oružane snage Srbije i Crne Gore nijesu blagovremeno dobile pomoć od armije generala Saraja, a to je bio jedan od uzroka njihovog poraza 1915 – 1916. godine. ''Kada je Srbija doživjela katastrofu, mi se nijesmo mogli požaliti da nijesmo imali blagovremenu informaciju o sudbini koju su joj pripremala centralne sile”. Antanta je posvetila ozbiljnu pažnju Solunskom frontu tek poslije poraza Srbije i Crne Gore. U sastavu vojske poslane na Solunski front nalazile su se i dvije ruske brigade, koje su 1916 – 1918. godine užele učešća u raznim operacijama protiv Centralne koalicije.„
Ширите даље истину о томе шта се дешавало за време Првог светског рата и да нам савезници никада не би били ни Енглези, ни Французи, ни било ко други, да их на то савезништво није натерала царска Русија и то из чисте љубави према Србима, јер царска Русија је у то време имала велике унутрашње проблеме за које сви знамо како су се завршили, а то је доласком бољшевика на власт. Доказ:
”NOVI KREDITI ZA SRBIJU
Rusija je imala znatno manje mogućnosti za dostavljanje oružja Srbiji i Crnoj Gori, nego Engleska i Francuska. Njoj je i samoj naoružanje bilo veoma nužno. Karakterišući stanje ruske vojske, predstavnik ministarstva inostranih poslova pri Stavki Kudašev pisao je 31. oktobra 1915. godine: ''U nekim pukovima nalazi se svega 1.500 ljudi pod oružjem, a 2.500 ljudi je odvedeno nazad na nekoliko vrsta i očekuju praznih ruku da im pošalju puške ili da bi ih poslali na front radi popune mjesta onih ranjenih i ubijenih čije oružje je sačuvano''. Ne gledajući na to, Rusija je Srbiji i Crnoj Gori ukazala znatniju pomoć u oružju. Saopštavajući 31. jula 1914. godine o mjerama ruske vlade za dostavku oružja u Srbiju i Crnu Goru, srpski poslanik u Petrogradu M. Spalajković je ukazivao da je ''Petrograd odobrio Srbiji šest miliona rubalja kredita za kupovinu oružja u Rusiji''.„
Дакле, Русија је била, сада је и увек ће бити једини србски савезник. ЖИВЕЛА РУСИЈА!
+ + +
А ево како су браћа Руси помагали Србе за време Првог светског рата.
”DEMOKRATSKA JAVNOST RUSIJE I POMOĆ SRBIJI I CRNOJ GORI
Te teške godine narod Rusije ukazao je znatnu pomoć crnogorskom i srpskom narodu. Na inicijativu demokratske javnosti i slovenskih organizacija, izvršen je čitav niz akcija za skupljanje dobrovoljnih priloga u novcu, odjeći i ljekovima za crnogorsku i srpsku vojsku i hrane za civilno stanovništvo. U Petrogradu je time rukovodilo ''Petrogradsko slovensko blagotvorno društvo''; u Moskvi ''Popečiteljstvo o Slovenima'', ''Moskovsko slovensko društvo pomoći'' i ''Društvo slovenske kulture''; u Kijevu ''Slovensko blagotvorno društvo''; u Odesi ''društvo jedinstva Slovena'' i ''Društvo Ćirila i Metodija'', a u Vilnu, odsjek ''Društva slovenske uzajamnosti''. Slovenska društva, sudeći po mnogim arhivskim podacima, vodila su propagandu u korist Srbije i Crne Gore, organizovala svenarodne akcije prikupljanja dobrovoljnih priloga, širila upisne liste i srećke fonda za pomoć srpskom i crnogorskom narodu. U toku 1915. godine sproveden je niz akcija prikupljanja pomoći. Samo jednom prilikom – 14/27. februara 1915. godine – pokupljeno je 79 pudi bakarnog novca i 6.440 rubalja i 20 kopejki u srebru. Petrogradsko slovensko društvo, osim toga, poklonilo je za te svrhe 40.594 rublje u gotovu, koje su bile skupljene u fond pomoći slovenskim narodima za vrijeme balkanskih ratova, i donijelo odluku da u slučaju nužde u taj isti fond preda i ostala sredstva društva koja su se nalazila u vrijednosnim papirima u vrijednosti od 62.650 rubalja. Mnoga lica, ukazujući pomoć, nijesu saopštavala svoje ime i prezime, pa i 33 člana društva željela su da ostanu nepoznata.
MASOVNO UČEŠĆE U PRIKUPLJANJU POMOĆI
Akcija prikupljanja sredstava i odjeće vršena je ne samo u Petrogradu, već i po čitavoj zemlji i poprimila je široke razmjere. U nju su se uključili artisti Baljšog teatra iz Moskve i Marinskog teatra iz Petrograda koji su dali niz besplatnih koncerata, nastavnici i učenici Ufe, Orenburga, Jenisejska, Tomska, Mariupolja, Nježina, Taškenta i Saratova, službenici Moskve, Kijeva, Odese, Tiflisa, Bakua i mnogih drugih gradova. Radnici Baračinskog zavoda Goroblagodatskog okruga Permske gubernije pokupili su 134 rublje i 81 kopejku i uputili to srskom poslanstvu u Petrograd, s molbom da se novac uputu u Srbiju i Crnu Goru. U Jekaterinburgu radnici su organizovali zabavne večeri, a čitav prihod prilagodili su fondu pomoći Crnogorcima i Srbima. U Čeljabinsku, Lipecku i Kazanu priređene su robne lutrije. Seljaci Bogdanovka i Terpenije melitopoljskog sreza tavričeske gubernije sakupljali su odjeću za srsku i crnogorsku vojsku.
OD PLATE ODVAJALI ZA CRNU GORU
Nastavnici gornjetagiljskih šкola jakaternburške gubernije i nastavnici – članovi Petrogradskog društva uzajamne pomoći odrekli su se dijela svoje plate u korist gladne djece u Srbiji i Crnoj Gori. Za istu tu svrhu mornari Crnomorske flote sakupili su 262 rublje i 30 kopejki. Sveruski zemski savez poslao je u Crnu Goru i Srbiju hranu za djecu i topli veš za 215.132 vojnika, u vrijednosti od 1.982.423 rublje. Rusko javno mnjenje uzelo je masovnog učešća u ukazivanju pomoći crnogorskom i srpskom narodu u borbi protiv epidemija. Iz Petrograda i Moskve u Crnu Goru i Srbiju pošli su ljekari i studenti medicinskih fakulteta. U Srbiji su radili odredi doktora N. I. Sičeva, A. P. Tartvig i Grubecki i bolnice Ruskog Crvenog krsta, Moskovskog slovenskog društva. U početku rata u Crnoj Gori je bio formiran sanitetski odred dr N. K. Kiseljeva, a zatim odred dr J. I. Čabrova. Ove odrede izdržavale su ruske društvene organizacije, a u Crnu Goru i Srbiju dolazili su dobrovoljno. Ruski ljekari i drugi medicinski radnici svojski su se zalagali u Crnoj Gori, dijelili su sa vojnicima sve nevolje, ukazivali su stanovništvu veliku pomoć. Načelnik ruskog sanitetskog odreda u Crnoj Gori dr N. K. Kiseljev sjećao se: ''Osim svojim bolesnicima, mi smo ukazivali ambulantno liječenje i čitavom stanovništvu grada Pljevalja i okoline. Često je trebalo ići u sela da bismo ukazivali pomoć teškim bolesnicima od tifusa koji je harao među izbjeglicama iz Bosne„. Mnogi ljekari i medicinske sestre i sami su preboljeli razne epidemije. Dr N. K. Kiseljev je dva puta bolovao tifus. Sanitetski odred mjesecima nije dobijao platu iz Rusije, neki članovi odreda su se odrekli plate i radili su besplatno. Odred je besplatno dijelio lijekove sirotinji.”
Зато на исток, браћо Срби и сестре Србкиње! Ка Русији, браћо и сестре!
„POČETKOM 1916. godine srpska vojska je bila u očajnom stanju posle albanske golgote i saboterskog ponašanja Italije koja je odugovlačila sa evakuaciom srpskih armija. Stoga je Nikola Pašić poslao svim srpskim diplomatskim predstavništvima očajnički telegram u kojem ih obaveštava o stanju srpske vojske i traži da sa zaključcima upoznaju vlade zemalja u kojima su. Telegram srpskog predsednika vlade u Petrograd je stigao u momentu kada su se Spalajković i Cemović spremali da ruskoj vladi i Vrhovnoj komandi predaju notu o organizaciji dobrovoljaca. Odmah su odlučili da ruskim vlastima predaju oba dokumenta: Pašićev telegram o stanju srpske vojske u Albaniji i notu o organizovanju dobrovoljaca u Odesi. Dokumenta su uručena caru Nikolaju, 19. januara 1916. godine. Ruski imperator se iz telegrama Nikole Pašića upoznao sa stanjem u srpskoj vojsci i odmah uputio oštar demarš engleskom kralju Džordžu Lojdu i predsedniku Francuske Remonu Pankareu, uz pretnju da će Rusija napustiti savez ako se odmahne spase srpska vojska.”
Тако да све приче о томе да су нам Енглеска, Француска и друге земље Западне Европе били савезници у Првом светском рату падају у воду.
ИСТИНА ЈЕ ДА ИХ ЈЕ ПОСЛЕДЊИ РУСКИ ЦАР, СВЕТИ НИКОЛАЈ II РОМАНОВ НАТЕРАО ДА НАМ БУДУ САВЕЗНИЦИ!
+ + +
И још о србским „савезницима” у Првом светском рату.
„Oktobra 1915. godine na severnoj granici Srbije bilo je više od pola miliona neprijateljskih vojnika, dok je na bugarskoj međi spremno čekalo još oko 500.000 Bugara. Napad je počeo 5. oktobra, besomučnim bombardovanjem Beograda, a samo prvog dana na prestonicu je palo više od 30 hiljada granata. Uzalud čekali saveznike Očajnička odbrana vojske i naroda ipak nije mogla da odoli višestruko jačem neprijatelju, koji je prodro u grad. Počelo je povlačenje, uz borbu za svaki grad, svako selo, u uzaludnom očekivanju savezničke pomoći. Kada su Bugari prodrli sa istoka, tragedija je bila očigledna. Povlačenje na Kosovo i Metohiju značilo je kraj borbenog otpora naše vojske. Između kapitulacije i povlačenja preko Crne Gore i Albanije, prihvaćena je ova druga varijanta - golgotski put vojske i naroda koji će ući u istoriju ratovanja kao dotle neviđeno stradanje stotina hiljada ljudi. Havarija koju je doživeo srpski narod, počev od starog kralja Petra Karađorđevića, do dece u naručju majki, u povlačenju kroz ledene klance Crne Gore i Albanije, izložen gladi, smrzavanju, pljačkanju i mučkom ubijanju od strane arnautskih bandi, istorija nije zabeležila. Na ovom putu smrti stradalo je čak 200 hiljada civila i više od 70 hiljada vojnika. Kolebanja i trvenja saveznika oko spasavanja srpske vojske i naroda prekinuto je na ultimatum ruskog cara Nikolaja Drugog, pretnjom da će s Nemačkom zaključiti separatni mir ako se ne preduzmu koraci za spasavanje Srba. Prvi brodovi su upućeni u Afriku, ali je na oštar zahtev srpske vlade, određen bliži prihvat - ostrvo Krf.”
И зато уместо оног споменика Француској на Калемегдану или где се већ налази, треба поставити споменик последњем руском цару, спасиоцу Срба, Николају II Романову, то јест тај споменик Француској треба срушити и поставити нови споменик руском цару.
+ + +
Ево још једног директног доказа о томе ко су били србски савезници за време Првог светског рата.
„U jesen 1915. godine centralna koalicija, u čiji je sastav ušla Bugarska, preduzela je novi napad na Srbiju i Crnu Goru. Koalicija je toga puta imala tako veliko preimućstvo snaga da su Srbija i Crna Gora mogle računati na spas jedino u slučaju pomoći saveznika. Rusija je predložila sljedeći plan pomoći Srbiji i Crnoj Gori: organizovanje hitnog kontranapada protiv Austro-Ugarske i Njemačke; glavni udar ruske vojske da uslijedi na pravcu Černovice – Stanislav, sa zadatkom razdvajanja austrougarske i bugarske vojske. General M. V. Aleksejev, pošto je imenovan za načelnika Štaba Stavke, izložio je taj plan u pismu ministru inostranih poslova S. D. Sezonovu 24. oktobra 1915. (st. kal.). Aleksejev je ukazivao u pismu na vojno-strategijska preimućstva plana Stavke: ruske armije nanaijeće centralnim silama udar na najosjetljivijem mjestu njihove odbrane, razdvojiće armije Bugarske i Austro-Ugarske i time ukazati osnovnu pomoć Srbiji i Crnoj Gori. Ipak, Francuska i Engleska nijesu odobrile taj plan, predloživši Rusiji težu balkansku varijantu. General Aleksejev je u pismu, kritikujući te prijedloge, ukazao na nepovoljnosti plana zapadnih sila po Rusiju, Srbiju i Crnu Goru. On je pisao da se ostvarenje tog plana otežava time što Rumunija ne želi da ruske armije propusti preko svoje teritorije. Slanje tih trupa zaobilazno, primjećivao je Aleksejev, graniči se sa avanturom, pošto su desantne operacije na crnomorskoj obali Bugarske skopčane sa rizikom u pogledu snabdijevanja usljed dužine komunikacija i udaljenosti terena na kojima će se odvijati predviđene operacije od baze u Odesi na hiljade kilometara.”
+ + +
„Zapadni saveznici crnogorski front smatrali drugostepenim Uzimajući u obzir kritičan položaj Srbije i Crne Gore, Stavka je bila spremna da otpočne operacije čak i ako dobije samo polovinu navedene količine oružja. Izvještavajući o tome Francusku komandu, general Lagiš je saopštavao: ''Ako pitanje oružja bude makar djelimično riješeno, ruska vojska će preduzeti nastupanje na Balkan. S. D. Sezonov se 22. i 25. oktobra 1915. (po st. kal.) obratio engleskoj vladi s molbom da se u Rusiju pošalje makar 300 hiljada pušaka, ukazujući da ''ako mi blagovremeno dobijemo puške, to odgovara interesima saveznika, jer nam olakšava izvršenje zadatka – spasiti situaciju na Balkanskom frontu”.
ENGLESKA I FRANCUSKA RADE ODVOJENO
Ali, slanje naoružanja iz Engleske i Francuske za rusku vojsku ipak je odlagano, a to je postalo osnovna prepreka organizovanja širokog nastupanja na Balkan.
+ + +
General Aleksejev, dobivši obavještenja o namjeri Italije da na Balkan pošalje 70 hiljada vojnika (ova obavještenja nijesu dokazana), pisao je: ''Sedamdeset hiljada vojnika na Balkanu – to je dobra stvar. Njih je potrebno objediniti u jednu armiju, zajedno sa Francuzima i Englezima i energično djejstvovati na bok i u leđa Bugara, na frontu Sofija – Skoplje. Zauzimanje i iskrcavanje u Kavalu raširiće područje dejstva. Blokada grčkih obala bila bi korisna radi stvaranja utiska poštovanja kod Grka prema saveznicima. Potrebno je sve raditi što brže„. No, savjet Aleksejeva saveznici nijesu prihvatili. Oni ne samo što nijesu htjeli ''sve raditi što brže'' već nijesu ni preduzimali ozbiljne pokušaje u pravcu postizanja zajedničkih dejstava sa srpskim i crnogorskom vojskom. Težeći svojim imperijalističkim interesima na Balkanu, Italija je odbila da pošalje svoju vojsku u Solunski korput i zaustavila se na okupaciji teritorije Albanije. Engleska i Francuska su kao i ranije radile odvojeno. Ruski vojno-operativni plan nije čak ni razmatran na redovnom vojnom savjetovanju Engleske i Francuske u Šantiljeu. Zapadni saveznici nijesu uzeli u obzir upozorenja Aleksejeve o teškim posljedicama prekidanja pomoći Srbiji. Oružane snage Srbije i Crne Gore nijesu blagovremeno dobile pomoć od armije generala Saraja, a to je bio jedan od uzroka njihovog poraza 1915 – 1916. godine. ''Kada je Srbija doživjela katastrofu, mi se nijesmo mogli požaliti da nijesmo imali blagovremenu informaciju o sudbini koju su joj pripremala centralne sile”. Antanta je posvetila ozbiljnu pažnju Solunskom frontu tek poslije poraza Srbije i Crne Gore. U sastavu vojske poslane na Solunski front nalazile su se i dvije ruske brigade, koje su 1916 – 1918. godine užele učešća u raznim operacijama protiv Centralne koalicije.„
Ширите даље истину о томе шта се дешавало за време Првог светског рата и да нам савезници никада не би били ни Енглези, ни Французи, ни било ко други, да их на то савезништво није натерала царска Русија и то из чисте љубави према Србима, јер царска Русија је у то време имала велике унутрашње проблеме за које сви знамо како су се завршили, а то је доласком бољшевика на власт. Доказ:
”NOVI KREDITI ZA SRBIJU
Rusija je imala znatno manje mogućnosti za dostavljanje oružja Srbiji i Crnoj Gori, nego Engleska i Francuska. Njoj je i samoj naoružanje bilo veoma nužno. Karakterišući stanje ruske vojske, predstavnik ministarstva inostranih poslova pri Stavki Kudašev pisao je 31. oktobra 1915. godine: ''U nekim pukovima nalazi se svega 1.500 ljudi pod oružjem, a 2.500 ljudi je odvedeno nazad na nekoliko vrsta i očekuju praznih ruku da im pošalju puške ili da bi ih poslali na front radi popune mjesta onih ranjenih i ubijenih čije oružje je sačuvano''. Ne gledajući na to, Rusija je Srbiji i Crnoj Gori ukazala znatniju pomoć u oružju. Saopštavajući 31. jula 1914. godine o mjerama ruske vlade za dostavku oružja u Srbiju i Crnu Goru, srpski poslanik u Petrogradu M. Spalajković je ukazivao da je ''Petrograd odobrio Srbiji šest miliona rubalja kredita za kupovinu oružja u Rusiji''.„
Дакле, Русија је била, сада је и увек ће бити једини србски савезник. ЖИВЕЛА РУСИЈА!
+ + +
А ево како су браћа Руси помагали Србе за време Првог светског рата.
”DEMOKRATSKA JAVNOST RUSIJE I POMOĆ SRBIJI I CRNOJ GORI
Te teške godine narod Rusije ukazao je znatnu pomoć crnogorskom i srpskom narodu. Na inicijativu demokratske javnosti i slovenskih organizacija, izvršen je čitav niz akcija za skupljanje dobrovoljnih priloga u novcu, odjeći i ljekovima za crnogorsku i srpsku vojsku i hrane za civilno stanovništvo. U Petrogradu je time rukovodilo ''Petrogradsko slovensko blagotvorno društvo''; u Moskvi ''Popečiteljstvo o Slovenima'', ''Moskovsko slovensko društvo pomoći'' i ''Društvo slovenske kulture''; u Kijevu ''Slovensko blagotvorno društvo''; u Odesi ''društvo jedinstva Slovena'' i ''Društvo Ćirila i Metodija'', a u Vilnu, odsjek ''Društva slovenske uzajamnosti''. Slovenska društva, sudeći po mnogim arhivskim podacima, vodila su propagandu u korist Srbije i Crne Gore, organizovala svenarodne akcije prikupljanja dobrovoljnih priloga, širila upisne liste i srećke fonda za pomoć srpskom i crnogorskom narodu. U toku 1915. godine sproveden je niz akcija prikupljanja pomoći. Samo jednom prilikom – 14/27. februara 1915. godine – pokupljeno je 79 pudi bakarnog novca i 6.440 rubalja i 20 kopejki u srebru. Petrogradsko slovensko društvo, osim toga, poklonilo je za te svrhe 40.594 rublje u gotovu, koje su bile skupljene u fond pomoći slovenskim narodima za vrijeme balkanskih ratova, i donijelo odluku da u slučaju nužde u taj isti fond preda i ostala sredstva društva koja su se nalazila u vrijednosnim papirima u vrijednosti od 62.650 rubalja. Mnoga lica, ukazujući pomoć, nijesu saopštavala svoje ime i prezime, pa i 33 člana društva željela su da ostanu nepoznata.
MASOVNO UČEŠĆE U PRIKUPLJANJU POMOĆI
Akcija prikupljanja sredstava i odjeće vršena je ne samo u Petrogradu, već i po čitavoj zemlji i poprimila je široke razmjere. U nju su se uključili artisti Baljšog teatra iz Moskve i Marinskog teatra iz Petrograda koji su dali niz besplatnih koncerata, nastavnici i učenici Ufe, Orenburga, Jenisejska, Tomska, Mariupolja, Nježina, Taškenta i Saratova, službenici Moskve, Kijeva, Odese, Tiflisa, Bakua i mnogih drugih gradova. Radnici Baračinskog zavoda Goroblagodatskog okruga Permske gubernije pokupili su 134 rublje i 81 kopejku i uputili to srskom poslanstvu u Petrograd, s molbom da se novac uputu u Srbiju i Crnu Goru. U Jekaterinburgu radnici su organizovali zabavne večeri, a čitav prihod prilagodili su fondu pomoći Crnogorcima i Srbima. U Čeljabinsku, Lipecku i Kazanu priređene su robne lutrije. Seljaci Bogdanovka i Terpenije melitopoljskog sreza tavričeske gubernije sakupljali su odjeću za srsku i crnogorsku vojsku.
OD PLATE ODVAJALI ZA CRNU GORU
Nastavnici gornjetagiljskih šкola jakaternburške gubernije i nastavnici – članovi Petrogradskog društva uzajamne pomoći odrekli su se dijela svoje plate u korist gladne djece u Srbiji i Crnoj Gori. Za istu tu svrhu mornari Crnomorske flote sakupili su 262 rublje i 30 kopejki. Sveruski zemski savez poslao je u Crnu Goru i Srbiju hranu za djecu i topli veš za 215.132 vojnika, u vrijednosti od 1.982.423 rublje. Rusko javno mnjenje uzelo je masovnog učešća u ukazivanju pomoći crnogorskom i srpskom narodu u borbi protiv epidemija. Iz Petrograda i Moskve u Crnu Goru i Srbiju pošli su ljekari i studenti medicinskih fakulteta. U Srbiji su radili odredi doktora N. I. Sičeva, A. P. Tartvig i Grubecki i bolnice Ruskog Crvenog krsta, Moskovskog slovenskog društva. U početku rata u Crnoj Gori je bio formiran sanitetski odred dr N. K. Kiseljeva, a zatim odred dr J. I. Čabrova. Ove odrede izdržavale su ruske društvene organizacije, a u Crnu Goru i Srbiju dolazili su dobrovoljno. Ruski ljekari i drugi medicinski radnici svojski su se zalagali u Crnoj Gori, dijelili su sa vojnicima sve nevolje, ukazivali su stanovništvu veliku pomoć. Načelnik ruskog sanitetskog odreda u Crnoj Gori dr N. K. Kiseljev sjećao se: ''Osim svojim bolesnicima, mi smo ukazivali ambulantno liječenje i čitavom stanovništvu grada Pljevalja i okoline. Često je trebalo ići u sela da bismo ukazivali pomoć teškim bolesnicima od tifusa koji je harao među izbjeglicama iz Bosne„. Mnogi ljekari i medicinske sestre i sami su preboljeli razne epidemije. Dr N. K. Kiseljev je dva puta bolovao tifus. Sanitetski odred mjesecima nije dobijao platu iz Rusije, neki članovi odreda su se odrekli plate i radili su besplatno. Odred je besplatno dijelio lijekove sirotinji.”
Зато на исток, браћо Срби и сестре Србкиње! Ка Русији, браћо и сестре!
Thursday, February 28, 2008
Saturday, February 23, 2008
Косово је Србија! Митинг у Торонту
Полицијски аутобус
Окупљање демонстраната
Симбол зла
Полиција чува улаз у конзулат Великог Сатане
Демонстранти
Шпанска и пољска застава
Коњица чува конзулат Великог Сатане
Косово је Србија!
Србија креће у протест!
Србија креће у протест!
Коњица и полиција чувају улаз у конзулат Великог Сатане
Море застава
Кирие елеисон
Ђенкују Пољска!Monday, February 18, 2008
Шок доктрина!
"Naomi Klajn
Telesni šok
Šta ste mislili pod naslovom vaše nove knjige Doktrina šoka?
Doktrina šoka je filozofija koja je dirigovano donošenje odluka na najvišim nivoima vlade u SAD i u mnogim drugim zemljama. To je filozofija za ljude čija je politička agenda toliko nepopularna, da se ne može nametnuti pod normalnim okolnostima. Mora postojati neka vrsta šoka ili telesnog udara ka društvu – rat, teroristički napad, prirodna katastrofa – koja čini da ljudi izgube tlo pod nogama, izgube svoju orijentaciju. Kao posledica tog šoka, vi možete progurati kroz politički program ono što inače ne biste mogli. To je centralni princip doktrine šoka, koju ja takođe zovem ”kapitalizam katastrofe„. Milton Fridman, poslednji ekonomski guru slobodnog tržišta, artikulisao je doktrinu šoka bolje od ikoga. On je napisao ranih osamdesetih: ”Jedino kriza – stvarna ili tako opažena – proizvodi pravu promenu. Kada se kriza dogodi, akcije koje se preuzimaju zavise od ideja koje leže unaokolo.„ On je govorio o svojim vlastitim idejama, radikalno ideološkoj kampanji slobodnog tržišta, zasnovanoj na ekonomskoj katedri čikaškog univerziteta, kampanji koja nije mogla napredovati pod normalnim okolnostima. On je to znao iz prve ruke: Nikson je bio pun razumevanja za Fridmanove ideje, ali je otkrio da se, ako bi ih sproveo u politiku, ne bi mogao održati na vlasti u izbornoj demokratiji. To je bilo posle iskustva kada je Fridman izašao sa krizom kao svojim rešenjem. On je upućivao na ekonomsku krizu, ali u knjizi koju sam pogledala, širok je opseg trauma koje mogu poslužiti ovoj ”razmekšavajućoj„ svrsi za nametanje politika slobodnog tržišta. Ispitala sam tri različita načina šoka: prvo, glavni kataklizmički događaji, poput ratova i terorističkih napada, koji bacaju ljude u stanje potpune dezorijentacije. Ovo ih omekšava za drugi šok, takođe poznat kao šok terapija – ekonomske politike slobodnog tržišta progurane kroz sve odjednom, kao vrsta ekstremnih državnih reformi. To smo videli u Čileu sedamdesetih, Boliviji osamdesetih, Rusiji devedesetih. Treći oblik šoka jeste doslovan šok mučilišta. Ja sam dokazivala da je mučenje snažno povezano sa ekonomskom šok terapijom, jer kada ljudi odbace ”reforme„ slobodnog tržišta, tada države često prelaze na mučenje pojedinaca, a takođe i terorisanje čitavih društava. Postala sam zainteresovana kako ova tri šoka pojačavaju jedan drugi kada sam bila u Iraku pokrivajući okupaciju. Prvo su došli ”šokiraj i ulij strahopoštovanje„ napadi. Onda, pod Polom Bremerom, Irak je prešao od zemlje koja se gušila pod sankcijama u apsolutni kapitalizam Divljeg Zapada. Ovo je bio drugi šok. Ali Iračani nisu reagovali na način koji je bio očekivan. Oni su se počeli organizovati i protestovati i odupirati. A kada se pojavio otpor, videli smo treći šok, koji je telesni šok, mučilište.
+ + +
Živeći u Argentini tokom jedne godine, pre otprilike pet godina, moj muž, Avi Luis i ja smo pravili film o tamošnjoj ekonomskoj krizi. Svi sa kojima sam razgovarala u Argentini su rekli da je trideset hiljada ljudi nestalo sedamdesetih godina, da bi ekonomski model mogao biti nametnut, nakon što je druga grupa čikaških momaka došla na vlast unutar vojne diktature.
+ + +
Vi ste takođe skicirali nov način akumulacije kapitala, na način nove ekonomske logike, u kojima su dinamični sektori globalne ekonomije vezani za ono što ste nazvali ”kompleks kapitalizma katastrofe„. To je mnogo krupnije od vojno-industrijskog kompleksa, za koji mi naginjemo da mislimo kao o kompanijama koje prave projektile i dobijaju velike ugovore da ponovo izgrade mostove koji su bombardovani. Kompleks kapitalizma katastrofe je zaista privatizovana bezbednosna država – zajedno izgradnja bezbednosne države na ”domaćem frontu„ i ekspanzija američkog carstva u inostranstvu, u posledicama rata i prirodnih katastrofa. Danas mi razumemo kako je Bušova administracija koristila jedanaesti septembar da prigrabi vlast za izvršne ogranke da bi vodila preventivne ratove. Bela kuća je koristila šok od jedanaestog septembra da zaobiđe diskusiju i, u ime sigurnosti, krene sa vrlo anti-demokratskom agendom."
Telesni šok
Šta ste mislili pod naslovom vaše nove knjige Doktrina šoka?
Doktrina šoka je filozofija koja je dirigovano donošenje odluka na najvišim nivoima vlade u SAD i u mnogim drugim zemljama. To je filozofija za ljude čija je politička agenda toliko nepopularna, da se ne može nametnuti pod normalnim okolnostima. Mora postojati neka vrsta šoka ili telesnog udara ka društvu – rat, teroristički napad, prirodna katastrofa – koja čini da ljudi izgube tlo pod nogama, izgube svoju orijentaciju. Kao posledica tog šoka, vi možete progurati kroz politički program ono što inače ne biste mogli. To je centralni princip doktrine šoka, koju ja takođe zovem ”kapitalizam katastrofe„. Milton Fridman, poslednji ekonomski guru slobodnog tržišta, artikulisao je doktrinu šoka bolje od ikoga. On je napisao ranih osamdesetih: ”Jedino kriza – stvarna ili tako opažena – proizvodi pravu promenu. Kada se kriza dogodi, akcije koje se preuzimaju zavise od ideja koje leže unaokolo.„ On je govorio o svojim vlastitim idejama, radikalno ideološkoj kampanji slobodnog tržišta, zasnovanoj na ekonomskoj katedri čikaškog univerziteta, kampanji koja nije mogla napredovati pod normalnim okolnostima. On je to znao iz prve ruke: Nikson je bio pun razumevanja za Fridmanove ideje, ali je otkrio da se, ako bi ih sproveo u politiku, ne bi mogao održati na vlasti u izbornoj demokratiji. To je bilo posle iskustva kada je Fridman izašao sa krizom kao svojim rešenjem. On je upućivao na ekonomsku krizu, ali u knjizi koju sam pogledala, širok je opseg trauma koje mogu poslužiti ovoj ”razmekšavajućoj„ svrsi za nametanje politika slobodnog tržišta. Ispitala sam tri različita načina šoka: prvo, glavni kataklizmički događaji, poput ratova i terorističkih napada, koji bacaju ljude u stanje potpune dezorijentacije. Ovo ih omekšava za drugi šok, takođe poznat kao šok terapija – ekonomske politike slobodnog tržišta progurane kroz sve odjednom, kao vrsta ekstremnih državnih reformi. To smo videli u Čileu sedamdesetih, Boliviji osamdesetih, Rusiji devedesetih. Treći oblik šoka jeste doslovan šok mučilišta. Ja sam dokazivala da je mučenje snažno povezano sa ekonomskom šok terapijom, jer kada ljudi odbace ”reforme„ slobodnog tržišta, tada države često prelaze na mučenje pojedinaca, a takođe i terorisanje čitavih društava. Postala sam zainteresovana kako ova tri šoka pojačavaju jedan drugi kada sam bila u Iraku pokrivajući okupaciju. Prvo su došli ”šokiraj i ulij strahopoštovanje„ napadi. Onda, pod Polom Bremerom, Irak je prešao od zemlje koja se gušila pod sankcijama u apsolutni kapitalizam Divljeg Zapada. Ovo je bio drugi šok. Ali Iračani nisu reagovali na način koji je bio očekivan. Oni su se počeli organizovati i protestovati i odupirati. A kada se pojavio otpor, videli smo treći šok, koji je telesni šok, mučilište.
+ + +
Živeći u Argentini tokom jedne godine, pre otprilike pet godina, moj muž, Avi Luis i ja smo pravili film o tamošnjoj ekonomskoj krizi. Svi sa kojima sam razgovarala u Argentini su rekli da je trideset hiljada ljudi nestalo sedamdesetih godina, da bi ekonomski model mogao biti nametnut, nakon što je druga grupa čikaških momaka došla na vlast unutar vojne diktature.
+ + +
Vi ste takođe skicirali nov način akumulacije kapitala, na način nove ekonomske logike, u kojima su dinamični sektori globalne ekonomije vezani za ono što ste nazvali ”kompleks kapitalizma katastrofe„. To je mnogo krupnije od vojno-industrijskog kompleksa, za koji mi naginjemo da mislimo kao o kompanijama koje prave projektile i dobijaju velike ugovore da ponovo izgrade mostove koji su bombardovani. Kompleks kapitalizma katastrofe je zaista privatizovana bezbednosna država – zajedno izgradnja bezbednosne države na ”domaćem frontu„ i ekspanzija američkog carstva u inostranstvu, u posledicama rata i prirodnih katastrofa. Danas mi razumemo kako je Bušova administracija koristila jedanaesti septembar da prigrabi vlast za izvršne ogranke da bi vodila preventivne ratove. Bela kuća je koristila šok od jedanaestog septembra da zaobiđe diskusiju i, u ime sigurnosti, krene sa vrlo anti-demokratskom agendom."
Tuesday, January 01, 2008
Нови идеал је не бити кул!
Русија се из једне пропале државе муњевито трансформисала у једну супер модерну земљу коју воде људи који нису желели да одбаце све старо из епохе комунизма, а вратили су се руским коренима. Ја, лично, сам се одушевио када сам прочитао вест да се Владимир Владимирович политички и идеолошки надахњује делима великог руског мислиоца, иначе једног од водећих идеолога „беле” Русије, Ивана Иљина, чију једну књигу одабраних есеја и сам имам.
Русија је направила изузетан тим који чине личности као што су Владимир Путин, Дмитри Медведев, Сергеј Иванов, Сергеј Лавров, Виталиј Чуркин и други.
Оно што ме, заиста, фасцинира је њихов политички еклектицизам, то јест способност да помире наизглед непомирљиве антиподе, као што су „бела” Русија и неки продукти „црвене” Русије. Православни крстови и петокраке, једни поред других у центру Москве. Закопане ратне секире. Православни храмови се граде широм Русије. Ако се добро сећам, негде сам прочитао вест да један од најбогатијих људи на свету, Олег Дерипаска, даје свој новац за изградњу Православних храмова по Русији. Сјајно!
Ипак, оно што је најважније у свему томе, оно што чини основу муњевитог успона Русије, то је повратак достојанства Русима. То је управо оно зашта се ја залажем, а то је поништавање дејства вишедеценијске пропаганде са запада са циљем да створи код Срба комплекс ниже вредности према западу. Фармерке! Јесте, фармерке су биле итекако важно средство специјалног рата који је запад водио против социјализма и против народа Источне Европе. Ма, какве БРЕ фармерке! Ма, каква БРЕ рок музика са запада! Нови-стари идеал је класична кошуља, обичне панталоне са ивициом, прслук или џемпер и обичне ципеле. Нови-стари идеал је НЕ БИТИ КУЛ! Идеал више није носити у руци последњи ЦеДе „Ред Хот Чили Пепрса”, већ нови ЦеДе Пелагеје Сергејевне или одабрана дела Дмитрија Шостаковича. Више није „ин” летовати на Азурној обали. Сада је „ин”, летовати у Сочију или у неком другом месту на руској црноморској обали. Више није „ин” путовати по Европи интер-реилом. Сада је „ин” путовати возом кроз Сибир до Владивостока и сликати се на обалама Јенисеја.
Русија је направила изузетан тим који чине личности као што су Владимир Путин, Дмитри Медведев, Сергеј Иванов, Сергеј Лавров, Виталиј Чуркин и други.
Оно што ме, заиста, фасцинира је њихов политички еклектицизам, то јест способност да помире наизглед непомирљиве антиподе, као што су „бела” Русија и неки продукти „црвене” Русије. Православни крстови и петокраке, једни поред других у центру Москве. Закопане ратне секире. Православни храмови се граде широм Русије. Ако се добро сећам, негде сам прочитао вест да један од најбогатијих људи на свету, Олег Дерипаска, даје свој новац за изградњу Православних храмова по Русији. Сјајно!
Ипак, оно што је најважније у свему томе, оно што чини основу муњевитог успона Русије, то је повратак достојанства Русима. То је управо оно зашта се ја залажем, а то је поништавање дејства вишедеценијске пропаганде са запада са циљем да створи код Срба комплекс ниже вредности према западу. Фармерке! Јесте, фармерке су биле итекако важно средство специјалног рата који је запад водио против социјализма и против народа Источне Европе. Ма, какве БРЕ фармерке! Ма, каква БРЕ рок музика са запада! Нови-стари идеал је класична кошуља, обичне панталоне са ивициом, прслук или џемпер и обичне ципеле. Нови-стари идеал је НЕ БИТИ КУЛ! Идеал више није носити у руци последњи ЦеДе „Ред Хот Чили Пепрса”, већ нови ЦеДе Пелагеје Сергејевне или одабрана дела Дмитрија Шостаковича. Више није „ин” летовати на Азурној обали. Сада је „ин”, летовати у Сочију или у неком другом месту на руској црноморској обали. Више није „ин” путовати по Европи интер-реилом. Сада је „ин” путовати возом кроз Сибир до Владивостока и сликати се на обалама Јенисеја.
Пут хришћанског социјализма
Ја сам јасно дефинисао свој политички став. Православље, Кодреану, Љотић, социјални национализам (хришћански социјализам), приватна својина као кућа, стан, кола и породична фирма са, рецимо, највише 10-ак запослених. Против сам приватне својине у средњим и великим предузећима. Ја сам за Средњи систем, али може да прође и планска привреда чији циљ није профит и такмичење на тржишту, већ задовољење потреба људи до те мере да могу несметано да се баве својим и духовним напретком своје деце. Представничка демократија ми је неприхватљива. Странке су ми неприхватљиве. Ја сам за сталешку скупштину. У последње време интензивно проучавам социјализам и модерне левичарске покрете (Куба - Фидел Кастро, Че Гевара; Венецуела - Уго Чавез; модерно самоуправљање - преузимање фабрика од стране радника у Јужној Америци и Европи), желим да прочитам "Капитал" Карла Маркса. Одушевљен сам књигама и текстовима Наоми Клајн. Био сам у Торонту на промоцији њене најновије књиге "Шок доктрина" и разменио сам са њом неколико речи док ми је потписивала књигу. Пре неки дан сам завршио читање књиге "Сеђања, мој живот уз Че Гевару", који је написала његова друга жена Алеида Марћ.
Тренутно се бавим проучавањем руских мислилаца, који су нам били непознати. Читам и Милоша Црњанског, "Код Хиперборејаца", "Лирика"...
Нисам искључив тип. Ништа не обдацујем. Темељи су чврсти, али надградња би требало да буде нека врста политичког еклектицизма...
Тренутно се бавим проучавањем руских мислилаца, који су нам били непознати. Читам и Милоша Црњанског, "Код Хиперборејаца", "Лирика"...
Нисам искључив тип. Ништа не обдацујем. Темељи су чврсти, али надградња би требало да буде нека врста политичког еклектицизма...
Subscribe to:
Posts (Atom)
